TIME MANAGEMENT ili kako da vladate svojim vremenom

   Ideja za ovaj post se "javila" dok sam kuvala kafu i pomislila: "Koliko li ima sati? Gde li sam stavila mobilni?"  Pri tom zaboravivši da imam sat na ruci koji sam dobila na poklon. Zaboravili smo na satove pa se oslanjamo na one krupne ili sitne brojke, kako vam je već podešena tema na mobilnom. Pomislila sam s uzdahom: Kako bih bolje organizovala svoje vreme da češće gledam na sat... Ili ne bih? 

     Time management ili Self management ili kako da organizjete svoje vreme kako bi postigli što bolju efektivnost, efikasnost i produktivnost... na poslu, ili kod kuće. Kako da organizujete svoje vreme, da bi bi dali što bolje rezultate, da ostvarite što više.Otarasite se svega onog što vam smeta: pozivi, kolege koje vam nabacuju posao (naučite da kažete ne), facebook, twitter, online novine (ako je fb zabranjen na poslu), mobilni (ako je fb zabranjen na poslu)... Internet je pun ovakvih tekstova isaveta kako da što bolje organizujete vreme provedeno u kancelariji, bilo to 8 sati, bilo 10, a ponekad i mnogo više.

   Ukoliko ste na početku karijere, ili na novom poslu, trudite se da radite što više, pa i kada dođete uveče kući, otvarate laptop i spremate se za sutrašnji sastanak, istražujete, analizirate kako bi impresionirali druge i bili što bolji. Ponekad idete i subotom u kancelariju kako bi zadivili portira i tako sve until you burn out. Dok ne sagorite, za godinu, dve, pet. Nije ovo slučaj samo kod nas, tako je svuda. Ništa se manje ne dokazuje bilo koji početnik na bilo kom poslu gde je motivisan ili platom, ili iskustvom koje će steći, preporukom... Ali kada sagorite dolazi razočarenje, nezadovoljstvo i sve manja i manja posvećenost. 

Pri tom, olako zaboravljamo na one druge strane života ili na obećanja sebi koja nikako da ostvarimo u toj paničnoj utakmici balansiranja poslovnog i privatnog: "Od sutra počinjem da vežbam!", "Mogla/ mogao bih da posetim neku izložbu/ koncert...", "Mogla/ mogao bih da pogledam neki film (u bioskopu, ne na računaru)", ..."da provedem više vremena sa partnerom, decom...", "da čitam..." Verovatno kažete da nemate vremena za sve ovo (naravno da ne bi trebalo sve ovo smestiti u samo jedan dan, budimo realni), ali da li ste pokušali? Možemo li da dokažemo da mi vladamo našim vremenom, ili to naše obaveze rade umesto nas? 

Cilj nije da se odreknemo posla, niti života van njega (verovatno da ekstremno idealni radnik nema privatan život) već da pravilno rasporedimo svoje vreme. Da vladamo njime, da zavladamo tim haosom na radnom stolu (ako ste kao ja), kao i da pokušamo da izvučemo ono najbolje od sebe, od svog života sada, a ne kada odemo u penziju.

Dakle, sedite i napravite raspored. Donesite odluke već za danas. Pogledajte šta se dešava u gradu, toliko je događaja koji su besplatni, toliko knjiga je nepročitano. Rasporedite poslovne obaveze na 2- 3 dana, ne pokušavajte da sve uradite sutra. Napravite plan. Možda vam je život suviše nepredvidiv (al nešto sumnjam da ovo čita James Bond), možda imate previše ometanja, možda ste oličenje spontanosti. Upišite i to u svoj planer ("Petak veče- izlazak!"). Opet zavladajte svojim vremenom, i svojim rasporedom, tako da budete zadovoljniji i ispunjeniji svojim životom.

Iskreno, ja ne mogu dati neku čarobnu formulu kako pravilno rasporediti svoj radni dan, jer mi je obično prva stavka na spisku obaveza: "Srediti radni sto". Kao što možete videti obično pravim plan rada i pokušavam da se pridržavam istog kako bih zavladala i svojim vremenom... i svojim stolom.

Međutim, s obzirom da se približava Nova 2014. vreme je za neke odluke. Umesto da okačite sliku jelke na FB ili Instagramu, bolje da to bude slika knjige koju preporučujete, ili izložba koju ste pogledali. Bićete zadovoljniji, a ukoliko to želite, impresioniraćete i druge. Ne grafikonima i analizama, već vođenjem računa i o drugim aspektima svog života. I da, napravite plan.

         

COWORKING kao ideja, mesto i zajednica

Dok sam studirala, najviše sam volela da učim u Narodnoj biblioteci. Osnovne studije su mi bile na Fakultetu političkih nauka za koje mi laptop nije toliko trebao koliko mi je bio neophodan za master na FON-u. Morala sam mnogo više da istražujem moderne koncepte društvene odgovornosti i menadžmenta kvaliteta, a za to još uvek nemamo prevedenu literaturu ili vrlo malo radova.

                                                                                    freedigitalphotos.net 

Dakle, biblioteka. Obično izaberem mesto blizu ulaza, da ne bih prelazila skoro kilometar do wc-a. Onaj ko uči do mene, obično ima tone nekih knjiga i skirpti, pa se na svako moje kuckanje po tastaturi mršti, kašljuca ili se meškolji na stolici, a ja se trudim da kuckam sporije ili manje zvučno primetno. Jer smo sve to vreme, dok traje prijava u biblioteci, osuđeni na sedenje jedno pored drugog.  A ako mi se pije kafa, moram da siđem u kafić na prizemlju gde nema wi-fi, nema utikača za laptop ili su zauzeti, pa malo pregledam šta ima preko telefona i vratim se da radim.

                                                                                   freedigitalphotos.net 

Dok sam tražila inspiraciju za nov post, naišla sam na ideju Coworking-a koja se odnosi upravo na nas: "milennials"ili "Generation Y" kako nas zovu. Coworking znači, iz mog ugla, kafa dok radim na kompjuteru, wifi, i wc tu negde u blizini, a ne kilometar preko sale kao i to da ne moram da pazim da li ova moja ionako napaćena tastatura nekom smeta ili ne.

                                                                                  

To bi bio prostor gde se ljudi okupljaju kako bi radili, obično nezavisni profesionalci, gde će kroz koncept 3C: Cooperation-Colaboration- Community, bolje i slobodnije raditi i na taj način stvoriti zajednicu odakle mogu izroniti neke nove ideje i koncepti, a samim tim i produkt njihovog rada će biti bolji.

Sada, kada sam na početku blog karijere, ovakav prostor će biti i više nego koristan. Osim što imamo mogućnost da radimo pored profesionalaca, da opušteno pijemo kafu dok radimo, možemo i da razmenimo koju ideju i iskustvo, pri tom stvarajući zajednicu, nov pokret, pa i novu generaciju.

Da ne bi zvonio telefon, komšinica, ili da se jednostavno ne bih zanela gledajući tv, reših da potražim ovakav prostor u Beogradu. Iz Coworking Serbia su mi odgovorili da će uskoro početi, a InCentar vrlo brzo kreće sa radom i prijave su u toku za sve zainteresovane buduće članove. 

Ukoliko vam se dopao blog, slobodno komentarišite i delite sa prijateljima!

Follow your passion ili zašto je ovo loš savet- druga verzija

Ovaj tekst je najpre imao sasvim drugačiju namenu i konotaciju. Htela sam da iskažem svoje razočarenje u sve tekstove Paula Koelja, Skot Peka, filozofije koje te vode kroz život sa maksimama: "You can do it!", "Having it all...", "I have a dream...". I sve je na kraju ličilo na neku žalopojku. Upisani na određene fakultete, sanjamo o svetu koji ćemo da stvorimo u svom životu, u Srbiji, da promenimo neke stvari, studiramo, borimo se, i mi i naši roditelji, familija, prijatelji. Zaposlimo se, u nekim drugim strukama (ili sticajem okolnosti ili preko veze, partije...), izgaramo na poslu, primamo plate, postajemo uspešni i nezavisni, opet izgaramo, u nekom trenutku upoznajemo se sa njenim visočanstvom "bankom" i tako "till the rest of our lives". 

E, a ako ste žena, dodajte na sve ovo muža i decu, i pokušaje uspešnog balansiranja poslovnog i privatnog života. Zapitamo se- da li je to ono što smo sanjali? Što smo želeli? Dođemo do tačke kada moramo da redefinišemo naše ciljeve, shvatimo da smo u kasnim 20-im, 30-im, 40-im... Da nemamo vremena za promenu ili je se plašimo. Postali smo umorni od priča o kaluđeru koji je prodao svoj ferari.

U potrazi za inspiracijom slušala sam odličan govor Mike Row-a na TEDex-ovoj konferenciji (i ta slika jagnjećih testisa na njegovoj bradi u nekom selu mi nikako ne izbija iz glave),  napisala sam u svom pokušaju prvog bloga kako je pratiti svoj san "shit" ideja, kako je gomila mladih nezaposleno jer neće da radi i kako treba da odustane od svojih snova. Jer svaki posao vremenom smori. Čak i onaj zbog koga ste postali to što jeste. Poslala sam tekst svojoj kumi da pročita i kaže mi šta misli. A onda me je bilo sramota.

Varagić je rekao na skoro održanoj Blogomaniji, ako niste spremni da nešto kažete na drugom dnevniku RTS-a, onda bolje nemojte to ni da pišete. I zamišljam da me pozovu sa sve nekim govornicama iz organizacija za ženska prava ili ličnostima iz javnog života i da ja sad tu tvrdim kako ne treba pratiti svoj san. Da ne treba da sanjaš da imaš sve što želiš. A ponekad nam samo taj san ostane... Da tvrdim da nema nade, kad svakog dana se i sama budim sa time da se nadam nečem boljem. U ovoj zemlji, u ovom vremenu.

Međutim. Sa tačkom... Radimo, ali su se vremenom naši ciljevi promenili. Mi smo se promenili. Sad me ne zanima ovo, zanima me nešto treće. Nešto četvrto. Možda bismo "prodali svoj ferari", i spoznali svrhu života na nekom drugom poslu. "I'm a perfect match" sa nekim drugim pozivom. I tako redom u stalnoj potrazi i večnim pitanjem da li je ovo prava stvar? Da li nas to čini srećnima? Rekla bih da umesto da tražimo stalno strast u nečem drugom, da treba da izgradimo strast prema onome što imamo i što trenutno radimo. Ali, za to vreme, da radimo na sebi kako lično tako i profesionalno, najbolje što umemo i možemo. Da budemo ljubazni prema ljudima i da budemo otvoreni prema svakoj prilici koja nam se ukaže.

Sinoć sam sa mužem gledala Džobsov govor na Stenfordu, u kome govori da pronađemo ono što volimo i da se toga držimo. To kaže tek diplomiranim studentima, ali naravno, slušamo svi. Međutim, dok je on pravio onaj svoj prvi računar u garaži i učio kaligrafiju, nije ni sanjao da će mu te veštine zatrebati kasnije. Zato je bolje, sada, na ovom mestu i ovom vremenu, kreirati sebe i ulagati u sebe. Učiti, stalno učiti nešto novo, obogatiti sebe novim znanjima, novim veštinama. I možda se ta idealna prilika, "true calling", sama ukaže.

"I still have a dream..."

Ako vam se post dopao, slobodno komentarišite i delite na društvenim mrežama.