Follow your passion ili zašto je ovo loš savet- druga verzija

Ovaj tekst je najpre imao sasvim drugačiju namenu i konotaciju. Htela sam da iskažem svoje razočarenje u sve tekstove Paula Koelja, Skot Peka, filozofije koje te vode kroz život sa maksimama: "You can do it!", "Having it all...", "I have a dream...". I sve je na kraju ličilo na neku žalopojku. Upisani na određene fakultete, sanjamo o svetu koji ćemo da stvorimo u svom životu, u Srbiji, da promenimo neke stvari, studiramo, borimo se, i mi i naši roditelji, familija, prijatelji. Zaposlimo se, u nekim drugim strukama (ili sticajem okolnosti ili preko veze, partije...), izgaramo na poslu, primamo plate, postajemo uspešni i nezavisni, opet izgaramo, u nekom trenutku upoznajemo se sa njenim visočanstvom "bankom" i tako "till the rest of our lives". 

E, a ako ste žena, dodajte na sve ovo muža i decu, i pokušaje uspešnog balansiranja poslovnog i privatnog života. Zapitamo se- da li je to ono što smo sanjali? Što smo želeli? Dođemo do tačke kada moramo da redefinišemo naše ciljeve, shvatimo da smo u kasnim 20-im, 30-im, 40-im... Da nemamo vremena za promenu ili je se plašimo. Postali smo umorni od priča o kaluđeru koji je prodao svoj ferari.

U potrazi za inspiracijom slušala sam odličan govor Mike Row-a na TEDex-ovoj konferenciji (i ta slika jagnjećih testisa na njegovoj bradi u nekom selu mi nikako ne izbija iz glave),  napisala sam u svom pokušaju prvog bloga kako je pratiti svoj san "shit" ideja, kako je gomila mladih nezaposleno jer neće da radi i kako treba da odustane od svojih snova. Jer svaki posao vremenom smori. Čak i onaj zbog koga ste postali to što jeste. Poslala sam tekst svojoj kumi da pročita i kaže mi šta misli. A onda me je bilo sramota.

Varagić je rekao na skoro održanoj Blogomaniji, ako niste spremni da nešto kažete na drugom dnevniku RTS-a, onda bolje nemojte to ni da pišete. I zamišljam da me pozovu sa sve nekim govornicama iz organizacija za ženska prava ili ličnostima iz javnog života i da ja sad tu tvrdim kako ne treba pratiti svoj san. Da ne treba da sanjaš da imaš sve što želiš. A ponekad nam samo taj san ostane... Da tvrdim da nema nade, kad svakog dana se i sama budim sa time da se nadam nečem boljem. U ovoj zemlji, u ovom vremenu.

Međutim. Sa tačkom... Radimo, ali su se vremenom naši ciljevi promenili. Mi smo se promenili. Sad me ne zanima ovo, zanima me nešto treće. Nešto četvrto. Možda bismo "prodali svoj ferari", i spoznali svrhu života na nekom drugom poslu. "I'm a perfect match" sa nekim drugim pozivom. I tako redom u stalnoj potrazi i večnim pitanjem da li je ovo prava stvar? Da li nas to čini srećnima? Rekla bih da umesto da tražimo stalno strast u nečem drugom, da treba da izgradimo strast prema onome što imamo i što trenutno radimo. Ali, za to vreme, da radimo na sebi kako lično tako i profesionalno, najbolje što umemo i možemo. Da budemo ljubazni prema ljudima i da budemo otvoreni prema svakoj prilici koja nam se ukaže.

Sinoć sam sa mužem gledala Džobsov govor na Stenfordu, u kome govori da pronađemo ono što volimo i da se toga držimo. To kaže tek diplomiranim studentima, ali naravno, slušamo svi. Međutim, dok je on pravio onaj svoj prvi računar u garaži i učio kaligrafiju, nije ni sanjao da će mu te veštine zatrebati kasnije. Zato je bolje, sada, na ovom mestu i ovom vremenu, kreirati sebe i ulagati u sebe. Učiti, stalno učiti nešto novo, obogatiti sebe novim znanjima, novim veštinama. I možda se ta idealna prilika, "true calling", sama ukaže.

"I still have a dream..."

Ako vam se post dopao, slobodno komentarišite i delite na društvenim mrežama.